Детаљна анализа случаја против др Ендрјуа Вејкфилда, Мери Холанд, доктор права
Мери Холанд је истраживач на Правном факултету Њујоршког универзитета. Писала је и објављивала књиге и чланке о људским правима и закону. Радила је као правник у канцеларији Федералног судије, у Правничком комитету за људска права, и у истакнутим адвокатским фирмама. Завршила је право на Колеџу Харвард и на Универзитету Колумбија. Један је од оснивача и члан одбора Центра за лична права.
Увод
Ако сте чули за име др Вејкфилда – а вероватно јесте – чули сте две приче. Чули сте да је др Вејкфилд шарлатан, неетички истраживач, и преварант који је „избрисан“ из Британског медицинског регистра, и чији је чланак из 1998. о аутизму и гастроинтестиналној болести „повучен“ од стране водећег медицинског часописа. Такође сте чули веома другачију причу, да је др Вејкфилд сјајан и храбар научник, посвећени лекар вољен од својих пацијената, и борац за породице с повредама од аутизма и вакцина. Шта је истина?
Ко је др Ендрју Вејкфилд?
Др Ендрју Вејкфилд је дипломирао медицину на медицинском факултету болнице Св. Марије, на Лондонском универзитету, 1981. године; био је један из четврте генерације студената из своје породице, који су студирали медицину у тој установи. Обучавао се за гастроинтестиналног хирурга, специјализирао се запаљенске болести црева. Члан Краљевског колеџа хирурга постао је 1995, и био примљен у Краљевски колеџ патолога, 2001. године. Био је на академском положају у Ројал Фри болници и објавио је преко 140 оригиналних научних чланака, делова књига, и својим радом је побуђивао научне коментаре.
Позадина спора
У раним 1990им, др Вејкфилд је започео истраживање могуће везе између вируса богиња и цревне болести. Године 1993, објавио је студију „Доказ о упорном присуству вируса богиња у Кроновој болести“, и био један од аутора чланка из 1995, објављеног у часопису Лансет, под насловом, „Је ли вирус малих богиња фактор ризика за запаљенску болест црева?“ Отприлике у исто време, др Вејкфилд је написао необјављени рукопис од 250 страна, који се бавио доступном научном литературом о безбедности вакцине против малих богиња. Брзо се истакао као један од светских стручњака за вакцинацију против богиња.
Године 1996, један адвокат, правни заступник Бар из адвокатске канцеларије Донбарнс, јавио се др Вејкфилду и упитао га да ли би учествовао као стручњак у судском случају у корист деце оштећене вакцинама које су садржавале вирус богиња. Тај адвокат је покренуо парницу у име родитеља који су тврдили да су вакцине узроковале оштећења код њихове деце, укључујући аутизам. Шест месеци пре овога, и независно од ове парнице, родитељи деце с аутизмом и озбиљним стомачним симптомима, почели су да се јављају др Вејкфилду због његових чланака о вакцини против богиња, тражећи помоћ за своју децу која су у болу и патњи, за које су веровали да су вакцином изазвани. Др Вејкфилд је донео две главне, али одвојене одлуке у то време – да покуша да помогне породицама с аутизмом и стомачним проблемима, и да постане стручњак у правном спору везаном за вакцине и аутизам.
Адвокат Бар је затражио од др Вејкфилда да проучи два питања:
- Да ли богиње могу да опстају после заразе вирусом богиња, или после примања ММР вакцине; и
- Да ли вирус богиња може да доведе до копликација, као што су Кронова болест или аутизам.
Услед бирократских одуговлачења у његовој болници, међутим, др Вејкфилд није започео с истраживањем везаним за судски спор, све до октобра 1997. године. До јула 1997, др Вејкфилд и његов колега, професор Џон Вокер-Смит, већ су прегледали „Лансет 12“ – дванаесторо пацијената с аутизмом и гастроинтестиналним симптомима, који су били основа за истраживање случаја објављеног 1998. у чланку у часопису Лансет. Др Вејкфилд и други препоручили су да се ови пацијенти упуте код проф. Вокер-Смита, знаменитог лекара кога су његове колеге описале као једног од водећих дечјих гастроентеролога.
Проф. Вокер-Смит недавно се преселио у болницу Св. Марија из другачије институције, и донео са собом исте клиничке привилегије и етичка одобрења која је уживао у својој претходној болници. Он, његов колега др Сајмон Марч, и тим других лекара, урадили су темељна клиничка истраживања ове деце код које је проф. Вокер-Смит сматрао да постоје „клинички показатељи“, док је др. Вејкфилд управљао детаљним истраживачким описом ткива добијених биопсијом. Клинички тестови укључивали су колоноскопије, снимање магнетном резонанцом, пунктирање кичме да би се проценили митохондријални поремећаји. „Истраживање с клиничким показатељима“ није захтевало дозволе од етичког комитета Ројал Фри болнице, зато што су тестирања била потребна у корист родитеља индивидуалних пацијената. Истраживање др Вејкфилда било је покривено одговарајућим етичким одобрењем.
Године 1998, да би најавио чланак у Лансету, који су заједно приредили др Вејкфилд и 12 других научника, декан медицинске школе болнице Св. Марије сазвао је конференцију за новинаре. Иако ово није било уобичајено, изгледа да је декан намеравао да увећа углед школе овим најнапреднијим истраживањем. Чланак је оцењен у медицинском часопису као „рани извештај“, истичући да „није доказао везу између вакцине против богиња, заушки и рубеола, и описаних синдрома. У току су виролошка истраживања која ће разрешити ово питање.“
На конференцији за новинаре, др Вејкфилд је упитан о безбедности ММР вакцине. Године 1992, две различите комбинације ММР вакцине биле су повучене из употребе с британског тржишта јер су биле небезбедне, тако да је ММР вакцина већ била врућа тема и пре објављивања чланка у Лансету. Др Вејкфилд је одговорио да услед недостатка безбедносних истраживања о комбинованој ММР вакцини, док се не ураде даља безбедносна истраживања, вакцине би требало раздвојити на саставне делове. Претходно је обавестио своје колеге да је ово било његово гледиште, и да ће га он изразити ако буде упитан.
Конференција за новинаре из 1998. године изазвала је буру у медијима, много родитеља покренуло је питање о безбедности „троструког убода“, захтевајући појединачне вакцине против богиња, заушки и рубеола. Усред овог спора, у августу 1998, британска влада направила је необичан корак. Учинила је недоступним одвојене састојке за вакцине против богиња, заушака и рубеола, на тај начин изазивајући забринуте родитеље. У том тренутку, обухват вакцинацијом међу децом у Британији знатно је опао. Епидемије богиња су постале учесталије и било је неколико случајева озбиљних компликација и смрти. Неки су окривљавали др Вејкфилда због неодговорног плашења родитеља и изазивања јавне здравствене кризе. Британска влада имала је пред собом велики проблем – који ће ускоро допрети до Америке.
Спор око др Вејкфилда се крчкао. У фебруару 2004. достигао је тачку кључања, кад је др Ричард Хортон, уредник часописа Лансет, одржао конференцију за новинаре да би објавио да је чланак из 1998. „фатално омануо“ јер др Вејкфилд није открио финасијске сукобе интереса у вези с истраживањем које је водио за судски спор. Британски новинар Брајан Дир објавио је причу у Сандеј Тајмс, с детаљима наводних прикривања сукоба интереса. Одмах након објављивања, господин Дир је послао детаљно писмо британском Генералном медицинском већу (ГМВ), које регулише бављење медицином. ГМВ је онда започело поступке против др Вејкфилда, који су врхунили у одузимању дозволе за рад др Вејкфилду у мају 2010, и повлачење његовог чланка објављеног у Лансету 1998. године.
Оптужбе против др Вејкфилда
Изузетно јавно, вишегодишње, вишемилионско судско гоњење др Вејкфилда садржало је наводно:
Да је др Вејкфилду од стране парничара плаћено 55.000 фунти (око 90.000 долара) за Лансет-студију, и да он за то није пријавио сукоб интереса;
Да су он и његове колеге изводили медицински непотребна тестирања на деци у истраживању 1998. године, и да нису имали одговарајућа етичка одобрења;
Да су деца у истраживању 1998. године била одабрана у сврху судског спора (као што је описано у чланку у Сандеј Тајмс), а да нису била упућена од стране месних лекара; и
Да је вадио крв деци на рођенданској забави свог сина, ради контролних узорака за истраживање 1998. године, безобзирно занемарујући какав би стрес то могло да представља за ту децу.
На основу својих налаза, ГМВ је закључио да је др Вејкфилд показао „озбиљно непрофесионално поступање“, и „непоштено“ и „неодговорно“ понашање, што оправдава санкцију његовог уклањања из медицинске професије.
Истражимо оптужбе ГМВ, и његове доказе.
Није открио да је плаћен од стране парничара
Др Вејкфилд је прихватио 55.000 фунти за спровођење истраживања за групну тужбу везано за вакцине и аутизма. Ово је било одобрено искључиво за истраживање и др Вејкфилд није од тога није добио никакву надокнаду. Др Вејкфилд није започео ово истраживање све док низ случајева „Лансет 12“ није био поднет. Правни документи доказују да је болница др Вејкфилда знала за ово истраживање и да је знала за новац који је примио, од кога је већи део утрошен за плату одређеног лабораторијског техничара. Документи даље приказују да је др Вејкфилд у националним новинама открио, годину дана пре објављивања чланка из 1998, да је радио с парничарима. Др Хортон, уредник часописа Лансет, био је обавештен, и требало је да буде добрано свестан улоге др Вејкфилда у парници везаној за вакцине, пре објављивања чланка из 1998. године
„Медицинска неопходност“ и етичка одобрења
„Лансет 12“ су били болесни. Свако дете је испитивано с намером да му се помогне. Болничка администрација је била потпуно свесна испитивања која су спровођена, и није имала никакве примедбе. Зато што су сви тестови били „клинички одређени“, а не за потребе истраживања, није захтевано никакво етичко одобрење, осим оног што је проф. Вокер-Смит већ поседовао. Значајно је да ниједан пацијент, родитељ или старатељ, никад није оптужио др Вејкфилда нити је сведочио против њега за неетичко понашање или за непотребне медицинске процедуре. Др Вејкфилд и његове колеге одбацују тврдње ГМВ да су медицинска испитивања за „Лансет 12“ била непотребна.
Изјаве „Лансет 12“
ГМВ је изнело оптужбу да су деца у истраживање упућена од стране правног тима родитеља оштећене деце, који су покренули поступак против државе, а не уобичајеним медицинскима каналима. Ово је нетачно. Родитељи су почели да се јављају др Вејкфилду много пре него што је судски спор почео, и независно од тога. Како истраживање за судски спор у то време није још било почело, Лансет-студија је била завршена и поднесена часопису, горња тврдња ГМВ је лажна. Др Вејкфилд и његове колеге одбацују ову тврдњу; породице су им се јављале непосредно, због њихове медицинске стручности.
Контролни узорци крви узети од деце на рођенданској забави
Др Вејкфилд је уредио да се узму узорци крви од здраве деце нормалног развоја, на рођенданској забави свог сина. Већина родитеља те деце били су медицинске колеге и пријатељи. Др Вејкфилд је то урадио с пуним информисаним пристанком и деце и њихових родитеља, и дао је сваком детету по 5 фунти за њихов труд. Процедура је изведена од стране потпуно квалификованог доктора, уобичајеном техником. Деца су била срећна што су могла да помогну и наставила су са рођенданском забавом. Иако се мора признати да је то неуобичајен начин узимања контролних узорака крви, то се тешко може подвести под „озбиљно непрофесионално поступање“ или кршење етике које захтева одузимање дозволе за рад. Опис овог догађаја од стране ГМВ, као примера „безобзирног занемаривања“ непријатности код деце услед овог поступка, изгледа да је дебело претеривање. Заиста, Виши суд правде Велике Британије ослободио је оптужбе професора Вокер-Смита у марту 2012, и часопис Лансет је наговестио да разматра укидање одлуке о повлачењу Лансет-студије.
Генерално медицинско веће није успело да докаже случај против др Вејкфилда. Користећи извештај Брајана Дира као доказ, изгледа да је ГМВ намерно повезало „Лансет 12“ студију и студију за каснију парницу, да би учинило да ово изгледа као сукоб интереса. Слично томе, изгледа да је ГМВ погрешно приписало стандарде за етичка одобрења за истраживање, испитивањима која су „клинички одређена“ за озбиљно болесну децу. Стављање у исти кош лечења и истраживања не само да је болно нашкодило др Вејкфилду и његовим колегама, већ је поставило и претећи преседан за медицинску праксу. Владини медицински регулатори (сумњиве стручности) доводили су у питање клиничко просуђивање проф. Вокер-Смита, водећег светског ауторитета за дечју гастроентерологију, о томе која су испитивања била потребна.
Које ће медицинске одлуке регулатори следећи пут доводити у питање? Штампа, а нарочито Брајан Дир, искушали су др Вејкфилда на суду јавног мнења, док га је ГМВ гонило на свом регулаторном суду. Дир је тврдио да др Вејкфилд има патент за другу вакцину против богиња, који још чека на одобрење, и да се надао да ће то „уновчити“ гонећи родитеље да замене ММР вакцину за појединачну вакцину против богиња. Болница Св. Марије поседовала је патент за терапеутску вакцину против богиња, користећи благотворна имунолошка својства „фактора преноса“, намењену људима већ зараженим вирусом малих богиња. Ова вакцина против богиња није била превентивни производ за људе неизложене вирусу; другим речима, није било никаквог могућег финансијског надметања између ММР вакцине и појединачне вакцине за коју је болница, а не др Вејкфилд, имала патент.
Године 2009, Дир је изнео додатне оптужбе да је др Вејкфилд измислио податке. ГМВ никад није изнело ову оптужбу, али су медији ово преузели и, очигледно, Америчко министарство правде је то често употребљавало у Вишеструким ислеђивањима о аутизму, на Америчком суду за федералне тужбе. На тим ислеђивањима која су имала за циљ да се утврди да ли породице могу да добију надокнаду за ММР вакцином узрокован аутизам, Америчко министарство правде отишло је предалеко и неосновано је оптужило др Вејкфилда за научну превару, иако он није био од непосредне важности за ова ислеђивања. У својој књизи из 2010. године, под насловом Безобзирно занемаривање, др Вејкфилд је показао да су Дирове оптужбе за превару измишљотина.
Центар за професионална права није нашао никакве доказе од превари др Вејкфилда. Напротив, многи научници и лабораторије широм света потврдиле су налазе др Вејкфилда у погледу озбиљних гастроинтестиналних запаљења и симптома код високог процента деце с аутизмом. Када је 2. фебруара 2010. године повукао Вејкфилдов чланак, часопис Лансет није навео никакву превару. Ослањајући се искључиво на ислеђивање ГМВ, Лансет је повукао чланак, тврдећи да аутори нису правилно навели пацијенте споменуте у студији, и да истраживачки тим није добио одобрење етичког комитета. Закључци Генералног медицинског већа и Лансетово ослањање на њих показали су се неоснованим.
Смисао прогона др Вејкфилда
Шта је онда било ово велико гоњење? Ако није било никакве научне преваре, никаквих скривених сукоба интереса, никаквих етичких прекршаја приликом испитивања болесне деце, и никаквих притужби од пацијената или њихових породица, у чему је онда ствар? Да ли се међународни скандал и вишемилионско гоњење догодило само да би се казнио доктор зато што је узео узорке крви од деце на рођенданској забави, с дозволом саме те деце и њихових родитеља? Наравно да не.
Др Вејкфилд је био, и остаје, одступник од медицинског једноумља. Због те његове непослушности, званична медицина подвргла га је савременом медицинском шовинистичком суђењу. Истраживање др Вејкфилда изазвало је суштинску сумњу у вези с безбедношћу вакцина и узроцима аутизма. Др Вејкфилд је кажњен зато што се дрзнуо да упозори јавност о ризицима вакцина и да је подстрекне да користи свој сопствени суд. Др Вејкфилд је кажњен зато што је подржао избор при вакцинацији.
Сврха гоњења, као у било ком шовинистичком суђењу, била је да се другим докторима и научницима, и јавности, обзнани грех починиоца. Јавно суђење пружа изглед поштеног процеса али, у својој сржи, само приказује голу силу. Очигледна намера овог гоњења била је да застраши друге да не крену стопама др Вејкфилда и да им одржи лекцију ће да свако у медицинској и научној заједници, ко се усуди да јавно преиспитује безбедност и делотворност вакцина, бити крајње озбиљно кажњен. ГМВ изгледа да је било одлучило да ако ће цена такве лекције бити одбијање науке да сазна за везу између вакцина и аутизма, и патње озбиљно болесне деце, онда нека буде тако. Др Вејкфилд им је послужио као пример.
Генерално медицинско веће је уништило професионални углед и издржавање др Вејкфилда, а Лансет и остали часописи запленили су његово професионално достигнуће повлачењем његових чланака. ГМВ је сплеткарило с Лансетом, с медијима, с Британским министарством здравља, с фармацеутском индустријом, чак и са Америчким министарством здравља и људских питања, и с Америчким министарством правде, да би уништило углед др Вејкфилда. Центар за професионална права је сигуран да ће се свет освртати на случај гоњења др Вејкфилда, Вокер-Смита, и Марча, с једнаким стидом и кајањем.
У догледно време, свет је указао част другим борцима за људска права – Нелсон Мандела је изашао из затвора у Јужној Африци под апартхејдом, да би постао њен највољенији председник; Андреј Сахаров је напустио унутрашње изгнанство у Русији, да би постао њен морални стуб; Вацлав Хавел напустио је чешки затвор да би постао њен први посткомунистички председник; Лиу Ксиабо, кинески бранилац људских права, 2010. године је примио Нобелову награду у одсуству, јер је и даље затворен. У догледно време, Кина ће пригрлити господина Лиуа и потражити га да би помогао у стварању боље будућности. Убрзо ће свет по свој прилици препознати да је др Вејкфилд, а не његови клеветници, био тај који је устао у одбрану поштеног бављења медицином и науком. Др Вејкфилд остаје несаломиви побуњеник против угњетачког медицинског и научног система.
оргинални извор текста: http://vaxxedthemovie.com/who-is-dr-andrew-wakefield/
